Iako je na svetu 1970-tih bilo oko 65.000 crnih nosoroga, na početku 21. veka bilo ih je manje od 3.000. Mnogo manje je ostalo mandrinete, vrsta žbuna sa Mauricijusa sa jarko crvenim cvetovima. Manje od 50 biljaka ih ima u divljini.
madrineta
Crni nosorozi i mandrinete su ugrožene vrste – suočene su sa visokim rizikom od izumiranja. Izumrla vrsta je ona koja je potpuno nestala odnosno živa jedinka ne postoji.
Od nastanka života na Zemlji mnoge biljke i životinje su izumrle. Pretpostavlja se da su ljudi odgovorni za izumiranje nekih vrsta u dalekoj prošlosti, ali glavni uzroci su prirodnog karaktera. Dobro poznat primer izumiranja vrsta u prošlosti je onaj sa dinosaurusima koji se desio pre oko 65 miliona godina.
izumrle vrste
Sile prirode rade i dalje, ali aktivnosti čoveka izazivaju najbrže i najraširenije promene životne sredine koje utiču na biljke i životinje. Mnoge vrste ne mogu da se prilagode tim novonastalim biološkim uslovima i kao nikada pre preti im izumiranje.
Razaranje šuma, isušivanje močvara i zagađenje su takve promene da mogu eliminisati vrste u određenim područjima. Pojedini pesticidi i herbicidi imaju razarajući efekat na neke vrste.
Mnoge vrste se nalaze na malim geografskim područjima tako da ih sve promene u njihovom staništu mogu uništiti. Uklanjanje tropskih šuma, sa njihovom bogatom raznovrsnošću vrsta izazvalo je postepeno povećanje izumiranja. Intezivni lov i hvatanje životinja za komercijalne svrhe napravilo je velike probleme. Broj slonova je smanjen na kritičan broj usled nekonotrolisanog ubijanja radi kljova.
Od 19. veka do danas ubijeno je na stotine hiljada slonova. Danas im zbog kljova opasnost preti od domorodaca, ali im najveću pretnju predstavlja globalizacija. Masovno se krče šume i uništavaju njihova prirodna staništa. Možda ćemo uskoro moći da ih vidimo samo u zoološkim vrtovima.
Broj biljaka se može značajno smanjiti kao posledica masovnog sakupljanja. Mnoge vrste kaktusa na jugozapadu SAD su zakonom zaštićene da bi se sprečilo njihovo izumiranje.
Planirana ili slučajna uvođenja egzotičnih vrsta u drugo područje može da vodi ka izumiranju druge vrste. Nova vrsta često nema prirodnih neprijatelja. Uvođenje gljiva dovelo je do bolesti Holandskog bresta u Severnoj Americi. Mungosi na Jamajci i svinje na Havajima doveli su do gubitaka autohtonih vrsta koje nisu imale adekvatan mohanizam odbrane.
Od 19. veka postoji međunarodna zabrinutost za vrste koje se nalaze u neprilikama u njihovim prirodnim staništima. Pre toga, kada je populacija ljudi bila mala i moderna tehnologija bila u razvitku, efekti ljudskih aktivnosti na prirodnu populaciju retko su imali neki značaj.
Zaštita životinjskih vrsta na međunarodnom nivou inicirana je 1916. godine kada je potpisan Sporazum o pticama selicama između SAD, Velike Britanije, Kanade i kasnije Meksika.
Ujedinjene nacije su 1948. godine osnovale Međunarodnu uniju za zaštitu prirode (IUCN – International Union for Conservation of Nature), najveću organizaciju na svetu koja se bavi očuvanjem. Sedište unije je u Švajcarskoj. Zadatak IUCN je da se stara o aktivnostima vezanim za zaštitu „živih resursa“. U te aktivnosti spada i priprema i izrada Crvene liste ugroženih vrsta, koja predstavlja najsveobuhvatniju listu svih ugroženih bioloških organizama na svetu.
IUCN je procenila rizik izumiranja za hiljade biljnih i životinjskih vrsta širom sveta. Ova organizacija izvršila je podelu ugroženih vrsta tako što ih je podelila na kategorije u zavisnosti od njihovog statusa: